in ,

Glumac Feđa Štukan o ratu u Jugoslaviji | Info

“Za moju stranu je rat u Bosni bio verski rat jer su ljudi počeli da ginu kao šehidi u džihadu. A džihad je vrlo verski rat. Znam i da je na pravoslavnoj strani bilo popova koji su osveštavali tenkove.”

Izvor: MONDO/Uroš Arsić

Sarajevski glumac Feđa Štukan u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govori o najtežim trenucima u svom životu, ratu u Bosni u kome je učestvovao držeći snajper, borbi sa alkoholizmom i narkomanijom, boravku u ludnici. Glumac koga najšira publika zna po serijama “Nečista krv – greh predaka” i “Klan” govorio je i religiji koja manipuliše narodom, nevinim žrtvama u ratu, izdajstvima, ali i mržnji i pretnjama smrću koje dobija.

Feđa je protekle nedelje imao promociju u Beogradu svoje autobiografske knjige “Blank” koja je u celom regionu doživela neverovatan uspeh. U njoj je potpuno ogolio svoj život u kome je imao i uspone i padove.

Jednom si naveo da ti je pored slobode najvažnije vreme, i da zapravo žališ najviše za izgubljenim vremenom. Da li je to pisanje bio zapravo tvoj pokušaj da zaustaviš vreme ili da ga možda vratiš? Koja te je muka naterala da uzmeš da pišeš?

Bavim se ekstremnim sportovima u kojima je pogibija nekako skoro pa normalna stvar, sportovima u kojima u svetu mesečno gine 20-30 ljudi. To što sam pisao je trebalo da ostane za moju kćerku u slučaju da se meni nešto desi, da ona ne namaštava šta je sa mnom bilo nego da ima neke putokaze čega treba u životu da se čuva, da upravo ne bi izgubila dragoceno vreme. I da zna ko je bio njen otac a ne da sluša razne priče. Mada sa njom i sada razgovaram, i o drogi i o alkoholu. Razgovaramo o svakakvim stvarima koje sam prošao. Ne želim da bilo šta od nje sakrijem. Sad sam se setio Maora. Kad su osvajači došli na Novi Zeland oni su doneli dve nove stvari za koje Maori nisu znali – laž i posedovanje, posebno zemlje. Kako možeš posedovati zemlju?! Pa zemlja je zajednička, ona je zemlja svih nas. Kako to može biti tvoja zemlja?!

Na tragu tog ‘posedovanja’ te vraćam na početak devedesetih jer mi se čini da je delom i zbog toga što je neko pomislio da je nekadašnja zajednička zemlja ‘više moja nego tvoja’ dovelo toga da te zemlje više nema.

Ne želim da vređam nikoga ali pravim razliku između dve vrlo bitne stvari – a to su grad i selo. Bez potrebe da ikoga omalovažavam, ali to su potpuno dve različite stvari. Ono što se dešavalo u Sarajevu zadnjih 30 godina je to da su ljudi koji su došli sa sela počeli da vode grad, a o tome nemaju nikakvog pojma. Isto bi se desilo da biste vi iz grada došli u selo i počeli da vodite to selo – to vi jednostavno ne biste znali. Vi biste od sela pokušali da napravite ono što znate, a to je grad. Međutim selo ne treba da bude grad. Taj iz grada bi pokušao u selu da napravi teatar, bioskop, školsku ustanovu koje imamo u gradu. Ali u selu namerno toga nema da ljudi ne bi počeli da razmišljaju o nekim bitnijim stvarima. Oni moraju da proizvode hranu. I pošto je tamo na selu manje obrazovanih tu dolazi religija koja popunjava ono znanje koje bi inače školstvo dalo. Religija to popunjava svojim dogmama i učenjem, a deo tog religijskog učenja je nacionalizam i koncept krvi i tla. Taj koncept je u gradu nepoznat jer u gradu imate svoj stan koji je toliki koliki je, ne postoji nikakava međa oko koje ćete se tući sa nekim. Nemate u glavi razvijen taj koncept krvi i tla. Većina mojih prijatelja dolazi iz manjih mesta i zaista ih ne smatram malograđanima, tako da kad kažem ‘seljaci’ ovde ne mislim na geografski pojam već pre svega na mentalni sklop.

 Glumac Feđa Štukan o ratu u Jugoslaviji Feđa ŠtukanIzvor: MONDO/Uroš Arsić

Kad smo već pomenuli raspad Jugoslavije i upliv nacionalizma i religije, u kom životnom trenutku tebe zatiče početak devedesetih?

Tada sam imao 18 godina, taman spreman za vojsku. U januaru mi je bio rođendan, a u aprilu počinje rat. I da ne zaboravim pre toga da kažem i ovo – evo šta se dešava sad u Sarajevu i oko Sarajeva. Vladajuće strukture koje su 30 godina na vlasti prodale su svaki kvadrat zemlje oko Sarajeva i šire ljudima iz Saudijske Arabije, Katara i Emirata. Da li je ta zemlja uopšte deo BiH jer to je vlasništvo ljudi koji nisu odatle? Da li to uopšte pripada BiH? Da li tu treba sad staviti neku drugu zastavu? Ovo govorim na tragu onoga o posedovanju zemlje, pripadnosti komadu zemlje. Meni su ti koncepti poptuno strani. Kad to želim da shvatim moram da ugasim pola kapaciteta svog mozga i onda mi postaje jasno o čemu se to radi. Ali moram da mislim sa pola glave i onda vidim kakav je to jedan besmisao. Dati život zbog komada zemlje…?! Ako to znači patriotizam onda ja nisam patriota.

Izvor: MONDO/Uroš Arsić

Patriotizam u nekadašnjoj Jugi se ogledao i u nekoj lepoti življenja, dok se današnji patriotizam ogleda u užasu u želji da drugi umru, da drugi budu silovani, proterani. U jednoj noći smo promenili diskurs. A desilo se i to da smo iz tog lepog patriotizma otišli u ružne nacionalizme. Smanjile su se granice i ljudi su se osećali ugroženima. Taj patriotizam se razvio u nacionalizam i u fašizam. Što više stežete granice oko čoveka taj patriotizam sve više raste u sve ove negativne aspekte. Najveći patriotizam bi se osetio kada bi ste se u kvadratni metar ogradili bodljikavom žicom.

 Glumac Feđa Štukan o ratu u Jugoslaviji Feđa ŠtukanIzvor: MONDO/Uroš Arsić

Tokom rata nisam osećao patriotizam, više je to bila euforija – imaš 18 godina, neko ti da pušku i sad ti možeš da ubijaš. Probude se životinjski instinkti koji se sastoje od nekakvih stvari u mozgu koje služe za samoodbranu. Poput amigdale u mozgu koja govori čoveku da treba da se odbrani u toku napada. Mislim da ta amigdala toliko negira tu smrt. Kada smo u smrtnoj opasnosti ona proradi, da vam adrenalin da bežite ili da se borite. Ona je i pre religijskog, ljudi su mislili da će i posle smrti živeti. Nisu monoteističke religije izmislile zagrobni život, toga je bilo i pre. Jednostavno amigdala toliko negira smrt da će je negirati sve vreme. Odatle proizlazi ta ideja da ćemo živeti večno.

Kad su ti dali pušku, šta je bilo opravdanje – zašto je trebalo da ti kreneš u taj rat?

U rat ulazim da branim bratstvo i jedinstvo. To je jedina moja borba u koju ulazim. Kasnije taj rat postaje nacionalistički i verski. I onda se počelo ginuti za raj, a ja u to nisam verovao. To nije deo mog koncepta i nisam želeo da poginem za nešto u šta ne verujem. A rat je potpuno otišao na tu stranu. On nije počeo kao verski ali se u to pretvorio.

Izvor: MONDO/Uroš Arsić

Mnogi i govore da je to zapravo i bio verski rat.

Kad kažem da je verski rat mene toliko iznapadaju, dobijam i pretnje smrću ispod svih tekstova u BiH u kojima kažem da je to bio verski rat. Za moju stranu je to bio verski rat jer su ljudi počeli da ginu kao šehidi u džihadu. A džihad je vrlo verski rat. Znam i da je na pravoslavnoj strani bilo popova koji su osveštavali tenkove. Religija je za mene malo veće pogrebno društvo kojem smrt jako leži i odgovara jer od toga zarađuju ogromne pare. Njima je divno kad počne da se gine.

Ovde je sad onaj momenat gde moramo da napravimo raziliku između onih koji koji propovedaju bilo hrišćanstvo ili islam i samog Boga – iz čega proističe večito pitanje da li nam treba posrednik između nas i Njega.

Naravno da nam ne treba. Niko nema prava da zastupa njegovo mišljenje i da se pravi da zna šta Bog misli. Kako ti znaš šta on misli? Šta, viđate se i pričate na kafama?

 Glumac Feđa Štukan o ratu u Jugoslaviji Feđa ŠtukanIzvor: MONDO/Uroš Arsić

I ne čudi me što dobijaš pretnje jer dosta ljudi na ovim prostorima smatra da mu je taj hodža ili taj sveštenik skoro pa značajan koliko i taj Bog kome se moli.

Apsolutno je napravljeno da bude tako. Ne plaši Bog ljude nego ih plaše verske institucije. Imam prijatelje među verskim poglavarima koji imaju progresivne stavove o tome iako mislim da su te njihove institucije morale biti prevaziđene i civilizacijski i evolucijski. Ali nisu. Pogledaj npr. način na koji psihopata manipuliše ljudima. To je strah i izazivanje osećaja krivice. E sad možemo napraviti paralelu čime se služe verske institucije u manipulaciji.

Misliš li da je narod ondašnje Jugoslavije bio izmanipulisan, što od strane političara, što od strane religijskih vođa?

Mi smo videli da živimo zajedno i da nam je divno. To smo videli svojim očima, a onda se narativ menja preko noći. Mene sad optužuju da sam ateista i da me treba spaliti. Ta atmosfera se stvara, a pre 30 godina koliko se sećam svi su bili ateisti. I sad se odjednom nad tim zgražavamo.

Sad smo se setili Boga…

Da. Sad smo svi njegova deca koja su u stanju da naprave takve monstruoznosti…

Ti ulaziš u rat, za koji će se ispostaviti da je bio jedan od najkrvavijih u ovom delu Evrope, da braniš bratstvo i jedinstvo. Kada shvataš da je cela ta priča uzaludna?

U knjizi je to detaljno objašnjeno. Bilo je to tokom par noći kada sam bio na liniji. To je period u kome inače ništa ne razmišljaš. To su godine u odrastanju kada samo misliš na polnu interakciju. Hemija te nosi, atmosfera te nosi, ti bi nešto da se dokazuješ nekome, da budeš mu muško, ali muško u najgorem smislu.

Iz tvoje perspektive tada, ko je tebi bio neprijatelj? Ko je taj sa druge nišana?

Ne znam ko je sa druge strane nišana. To može biti i najbolji i najgori čovek. Svi smo sposobni i za jedno i za drugo. I za ono između toga. Moj deda je bio pukovnik i predavač na vojnim akademijama širom Jugoslavije. Ono što sam naučio od njega je da zločine najviše čine oni koji imaju najviše oružja.

Ti si u ratu bio snajperista.

Snajperisti su najveći šljam, za njih nema suđenja. Oni se ubijaju na licu mesta. Imao sam obuku kod mudžahedina. To je nešto što moja strana ne priznaje, taman da ih mučite. Zna se da su postojali, ali to da su obučavali zvaničnu vojsku BiH, e to se krije. To je vojna i državna tajna. Ali mene to ne zanima, i ne zanima me ni vojska i država. Mudžahedini su me obučili i za snajperistu i za bombaša samoubicu i za nekoga ko prenosi drogu preko granice da bi time mogao da finansira neke akcije. Obučen sam za masu nekih stvari. Snajperista sam bio jedan dan. Gađao sam čoveka koga sam hvala Bogu promašio. Nisam ga ubio – to jeste divno. Ali je samo po sebi strašno što sam pokušavao da ga ubijem sa 7-8 metaka. E to je odvratno.

Snajper obično radi tako što ste vi na višoj poziciji od onih koje gađate. Međutim meni je čovek stajao na vrhu brda, a ja sam bio dole. Dakle, metak ima jedan pad kad tako gađate i vi to morate uračunati. Ili preticanje – da vi ispalite tako metak da on kad protrči naleti na metak. On je stajao gore, a ja sam optiku podesio kao da mi je u ravni ili kao da je dole. Potpuna glupost, ali srećom da sam tako uradio. On metak nije ni čuo. To je jedini dan kada sam držao snajper. I tog dana sam rekao da više nikad ni na koga neću pucati. I tada shvatam da se vraćam u rov gde me ljudi ne gledaju blagonaklono isključivo jer nemam ime koje je u skladu sa većinom imena u mom rovu.

Izvor: MONDO/Uroš Arsić

Slučajno sam ubio psa. Postavio sam minu u neprijateljski rov i pas je aktivirao minu. Ubio sam nenamerno psa koga sam voleo, koji je dolazio u naš rov i koji je nas spasavao. A spasavao nas je jer kad minobacač opali sa druge strane on krene da cvili, trči, i mi svi pobegnemo. I samo je reagovao na taj minobacač čija granata pogađaja taj tu deo. Spasio je stotine nas. A taj pas je bio malo kod nas, pa malo pređe i na ‘vašu stranu’. I stalno je trčkarao. I ja ga ubijem nenamerno. I nije mi dobro zbog toga. Tada vidim i da se ljudi odjednom dele po imenima. Kad sam sve to tokom tih par noći video kažem sebi – nije vredno to što vi mislite da je vredno. Ja ne verujem u zagrobni život i za to neću da poginem.

Kada si izašao iz svega toga i kada si shvatio da rat nije tvoja priča, da li si osećao u tvojoj okolini da si ti neko ko je izdao?

Znam da su svi ljudi koji su bili u ratu hteli da ne budu u njemu. To je sigurno. Niko nije tamo došao sa entuzijazmom ‘e baš hoću da budem u ratu’. Tu se osećaš najjadnije na svetu. Pustite me te priče o hrabrosti po principu – ja za ovo ginem. To je potpuni jad. Ma vi ni neprijatelja u većini situacija ne vidite. Ja sam ga prvi put video tad na snajperu. A tad je rat već odmakao. Rat je bežanje u zaklon da se spaseš, granatiranje… To je rat. A ne video igra.

 Glumac Feđa Štukan o ratu u Jugoslaviji Feđa ŠtukanIzvor: MONDO/Uroš Arsić

Dakle svi su hteli da izađu iz Armije. Bio sam u nekoliko jedinica i znam. Svi su hteli oni da izađu iz vojske, da izađu iz grada. I ono za šta sam ja po njima kriv nije to što sam sam izašao iz vojske nego zato što sam ja to mogao a oni nisu. E to je razlog bio mržnje. Mrze me jer sam ja uspeo da odem a oni ne.

Rat je bio jedna velika borba mnogih, ali si ti pored toga imao i jednu svoju ličnu borbu. Borbu sa porocima. Kada si ušao u pakao alkoholizma i droge?

Rano sam počeo da pijem i da probam sve te hemikalije. Zapravo, pravo dno sam dotakao kada sam izašao iz Sarajeva. Kada sam izašao iz ludnice upao sam u jedan bend, počeli su koncerti i mi smo završili kao predgrupa Brusa Dikinsona. Tako sam izašao iz rata. Počeli smo onda da snimamo po kafanama, nije bilo love. I tada sam počeo sa alkoholom i drogom. E kada sam se 1996. vratio u Sarajevo onda sam baš bio na dnu. Jedno šest godina sam bio u mulju. I evo sad će 20 godina biti od kako sam se skinuo sa droge. A posle droge sam krenuo da budem baš težak alkoholičar.

Nisi paralelno i alkohol i drogu?

Nema potrebe za oboje. Kad si na heroinu ne želiš da ga bilo čime kvariš. Kad sam se skinuo sa heroina onda sam krenuo da pijem kao supstitucija za drogu. Posle toga kada su svi ti receptori skoro uništeni onda zapadaš u depresiju i treba ti opet neki spoljni nadražaj da bi to proradilo.

Jesi li imao strah da će umreti od toga?

Ne. Ti si toliko već u tome da si se pomirio da se jedno jutro nećeš probuditi. Ali to ne predstavlja nikakav problem jer ti je život već toliko s*anje da je i bolje da se završi što pre. Već ti više dosadi da trčiš za tim da bi bio iole normalan. Znaš da si bolesnik, znaš da kad se zvekneš sa tim nećeš dobiti nikakvu euforiju, nikakvu lepotu, nego samo možeš biti samo malo normalniji. Ali problem ostaje i dalje.

Pomenuo si da si bio u ludnici. Kako je do toga došlo?

Tamo sam bio 11 meseci, a otišao sam tamo kada sam shvatio da ne želim više da uzimam pušku u ruke. Trebao mi je neki način da se izvučem. Kada sam otišao u vaš rov da postavim minu ljudi su me posle toga smatrali ludim. Mislili su da sam potpuno lud. To je hrabrost za koju se nije znalo. Potpuno je idiotski da odete u tuđi rov usred dana preko brisanog prostora. Mene i mog druga su svi zbog te akcije smatrali ludima. Trebalo je da budemo predloženi i za Zlatnog ljiljana, tako se barem pričalo. Gledali su nas kao ludake. I onda razmišljam, ako me već smatraju ludim odoh ja na tom talasu do ludnice. To mi je dalo ideju da probam na ludilo da se izvučem. Rekao sam lekarima da čujem glasove kojie me teraju da radim svašta. I kako hoću da ubijam, čak i saborce. Pričao sam im kako sam preko brisanog prostora išao da postavljam mine. Gledali su me ko ludaka. Nisam ih ništa ja lagao, sem to da čujem glasove. To nije bila istina.

Šta je po tebi dovelo do raspada Jugoslavije?

Nacionalizam. On se gajio tamo gde mi nismo znali da se gaji. Toga u Sarajevu nije bilo. Zato sam ja želeo da branim to bratstvo i jedinstvo.

 Glumac Feđa Štukan o ratu u Jugoslaviji Feđa ŠtukanIzvor: MONDO/Uroš Arsić

Mnogi kažu da i ne čudi što je baš počelo u Bosni gde su tri naroda, tri Boga…

Ali nije počelo u gradu. U grad je došlo. A došlo je odakle je razvijan koncept krvi i tla a da mi to nismo ni znali. Mi smo mislili da ako se nešto i može tog tipa dogoditi da će se desiti na selu, a ne u Sarajevu.

Kako doživljavaš sve ove države koje su nastale raspadom SFRJ? Kao neki svoj prostor ili…?

Kad se Jugoslavija raspala nekako sam osetio da moram da branim tu zemlju. Ali granice se pomeraju, one su žive. Danas pogineš za jednu granicu, a sutra se ona pomeri na drugo mesto. Evo jedne priče na tu temu. Bila je granica između Federacije i Republike Srpske na Trebeviću. Bila je to jedna ulica. S gornje strane je Republika Srpska, sa donje strane ulice je Federacija. E za tu ulicu je ginulo ne znam koliko stotina ljudi. Za jedan komad ulice. Kad se sve završilo, kad se selo za sto i potpisalo, ta ulica je bila granica razgraničenja. Moj prijatelj ode da kupi kuću koja je ispod ulice. Otišao je u opštinu misleći da kuća pripada toj opštini pošto se nalazila ispod ulice. Dođe i kaže kako želi da kupi kuću na šta mu oni kažu kako to nije kod njih već je to u Republici Srpskoj.

– Nije u RS, to je u Federaciji. Znam to jer je kuća ispod ulice, kaže im on.

– Ma dali smo mi to njima, odgovoriše mu u opštini.

‘Dali smo mi to njima’?! A za tu ulicu je poginulo hiljade ljudi. Ti ljudi su poginuli za to. Svi ljudi su poginuli da bi se par porodica obogatilo, a sve drugo što se priča o tom ratu je šuplja priča da bi se ljudi naložili. Dok smo mi ratovali vladajuća stranka je otimala stanove, poslovne prostore, donacije.

Veruješ li u priču koju neki zagovaraju da je na relaciji Milošević-Tuđman-Izetbegović bilo, ako ne dogovoreno skroz, a ono barem poludogovoreno?

Apsolutno mislim da je sve dogovoreno. Da sad mogu da vratim vreme i da mogu da budem neka faca, ja bih zatvorio svakoga za izdaju Jugoslavije. I jednog i drugog i trećeg. I svakog drugog. I sebe bih zatvorio jer sam potpisao to s*anje da želim da napuštam zemlju. Naravno, ona nije pod ovom trojicom mogla ostati takva, ali sve je to izdaja Jugoslavije. 

 Glumac Feđa Štukan o ratu u Jugoslaviji Feđa ŠtukanIzvor: MONDO/Uroš Arsić

Kada podvučeš crtu, i kad se osvrneš, šta je za tebe od svega što si prošao i doživeo bilo najpotresnije?

Najpotresnije mi je bilo kada sam ušao u kupatilo i našao svoju devojku mrtvu. To se ne može porediti ni sa ratom ni sa narkomanijom. To je najgori trenutak. I tada kreće najgori period mog života za koji je rat smejurija. Meni barem, jer ja sam u ratu prošao super. Ima mnogo gorih ljudskih priča o ratu od moje.

Kako je stradala?

Nesrećan slučaj. Stradala je od bojlera koji nije radio kako treba. Stradala je jer ljudi nisu održavali zgradu kako treba. Poginula je zbog javašluka. To me je toliko raznelo. Godinama sam pokušavao da izbegnem u ovom rukopisu da se vratim u taj trenutak. I sad kad pričam o tome ja se moram izmestiti i moram o tome da pričam iz trećeg lica, kao da prepričavam tuđi događaj. Takve stvari ostaju u čoveku. Stiglo me je kada sam pisao o tome. Ali i tada sam, dok sam pisao knjigu, pretrčao preko tog dela života.

Da se vratimo na samu knjigu, čini mi se da te je uspeh posle njenog objavljivanja poprilično iznenadio.

Sve što se desilo nakon objavljivanja knjige me čudi. Nisam planirao nikako ni da je pišem. Ideju sam dobio od Anđeline i Breda da napišem par stranica, da to bude kao sinopsis za neki film. Napisao sam 30 stranica i mislio sam da sam završio što se pisanja tiče. A onda sam video da nisam napisao neke važne stvari. Razmišljao sam da to kasnije dopišem pa da im onda to pošaljem kad prevedem. Ali onda su oni imali neki svoj ljubavni brodolom i nisam posle ni mislio da ću im išta slati jer mi se činilo da je ceo taj projekat i propao sa njihovom vezom jer oboje su bili za to da se to snima. Tako da sam nastavio da to pišem kao neki dnevnik. Taj rukopis sam dao, onako stidljivo, svom prijatelju da pročita jer sam hteo da mu pokažem nekoliko rečenica koje sam napisao o svom iskustvu koje se tiče letenja paraglajderom pored Himalaja. Dao sam mu to i rekao da nikome ne pokazuje, jer je tu bilo i stvari o kojima niko ne treba da govori. Ili možda i treba ali nema običaj da kaže. Što reče jedna žena koja je pročitala knjigu – ja nikad nisam srela nekoga ko tako ružno govori o sebi. Jeste bilo ružnih perioda, ali to je bio moj život. Šta da radim sad, ne mogu da ga promenim prošlost. Ali zato mogu da promenim budućnost. I taj prijatelj me je nagovorio da to objavim.

Na početku si rekao – dobio sam ideju od Anđeline i Breda… Kao da se radi o drugarima iz kraja, a ne o dve velike holivudske zvezde. Kako se došlo do toga da su oni sada za tebe Anđelina i Bred?

Ja sam došao na kasting za film (“U zemlji krvi i meda”, prim. aut.) ne znajući da ona režira film. Tek kada sam dobio ulogu su mi javili ko je režiser. Bilo mi je malo prpa iskreno zbog prvog susreta sa njom jer do tada su najveće face sa kojima sam radio, a za koje i dalje smatram da to jesu, Bogdan Diklić i Dragan Nikolić. Sada ulazim u svet Holivuda koji mi je do tada bio nedokučiv i pojavljuje se žena koja je prva na holivudskoj A listi produkcije. Ona i Bred Pit su zaista na vrhu te produkcije. To je zaista bilo tako. U to vreme samo se o njima pričalo. Znam kad sam bio kod njih, mi smo izlazili u kafane u kojima postoje ona ‘zadnja vrata’ kroz koja možemo da pobegnemo. Ta mesta uglavnom drže njihovi prijatelji.

Kako izgleda izlazak sa Bredom i Anđelinom?

Izgleda grozno. Kad mladi glumci upisuju glumu oni razmišljaju o Holivudu, razmišljaju kako bi voleli da su oni to. Ali ja bih im savetovao da razmisle da li je to zaista njihova želja. Izaći u grad, ako ste Anđelina Džoli ili Bred Pit, je čitav projekat. Ne možete tek tako da izađete u grad. To je plan, cela taktika. Ide nekoliko blindiranih kombija sa jedno 20 ljudi, sa sve kontradiverzionom zaštitom kako bi se pregledala kafana u koju se ulazi. Onda mi tu uđemo, svi gledaju u njih. Uvek ima nekoliko ljudi u civilu sa bubicama u ušima koji su kao ‘gosti’. Napolju čekaju dva kombija. Kad je bio parti u jednom hotelu, iznajmili su ceo sprat a u svakoj sobi je bio po neki član obezbeđenja.

Sad već vidim komentare ispod teksta – sve je to OK, ali milioni sve to pomire.

Ma ne. Ja se ne bih menjao sa njima ni za kakve milione. Oni čak i ne znaju koliko novca imaju. Njihovim bogatstvom upravlja jedna jevrejska firma iz Los Anđelesa. Masa ljudi je poverila svoje bogatstvo toj firmi koja radi 100 i nešto godina. Ona doslovno upravlja njihovim imetkom. Dok su bili u braku, ako ona hoće Bredu da kupi jahtu za rođendan, samo kaže koju želi i onda ta firma isplati novac. Njihov život nije normalan, njihova deca se ne igraju sa drugom decom… Meni je to strašno. Taj gubitak slobode kretanja bi za mene bio gubitak života jer moj čitav život sloboda kretanja.

(MONDO/Petar Latinović)

Report

Šta misliš o ovome?

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Written by sandzaklive

MMA borac pretukao čoveka na ulici | Sport

Eva Ras sve su žene prostitutke