Anku (19) su četnici tukli, mučili i strijeljali, ali su je pisma ocu i bratu učinila besmrtnom
in

Anku (19) su četnici tukli, mučili i strijeljali, ali su je pisma ocu i bratu učinila besmrtnom

Kada je počeo Drugi svetski rat Anka Knežević je imala samo 16 godina. Tada uspešnoj gimnazijaki godine nisu predstavljale problem da se aktivno uključi u borbu protiv okupatora i pridruži naprednoj crnogorskoj mladeži.

Od samog početka ratnih sukoba obavljala je veoma odgovornu dužnost – održavanje stalne veze između partizanskih odreda i njihove centrale u Podgorici.

Obavljajući rizične zadatke, Anka je krajem 1942. godine uhapšena. Pošto je odbila da bilo šta prizna i nije želela da oda svoje saborce, puštena je iz zatvora oktobra 1943. godine i odmah nastavila svoju ilegalnu aktivnost.

Ali ne zadugo, na žalost: uhapšena je u rodnoj Podgorici 23. decembra 1943. godine. Ponovo je pretrpela svakojaka mučenja i batinanja, ali ćutke.

Agonija je trajala sve do aprila 1944. godine, kada su je četnici streljali u rodnom gradu. U trenutku svoje smrti nije imala ni punih 20 godina.

Uoči pucnjave, napisala je ohrabrujuća pisma ocu i bratu.

Moj dragi,
Danas vam pišem poslednje pismo, jer znam da ću sutra u 10 sati poći u smrt. Ne žalim što odlazim ovako mlada u hladan grob, ne žalim što časno i pošteno odlazim i dajem svoj život kao i hiljade i hiljade mladih naprednih omladinaca što su ga dali za opštu stvar, za blagostanje čitavog naprednog čovečanstva.

Žao mi je što vas ostavljam, starog i iscrpljenog oca, bez ikoga. I najžalosnije, što još uvijek ne mogu vidjeti svoju dragu i dragu braću.

Oče, budi hrabar i ne očajavaj što se tvoji neprijatelji, koji me danas ubijaju mladoga, hlade.

Nemoj primiti saučešće od nikoga, jer mnogi neće doći da učestvuju u tvojoj žalosti, već da sa uživanjem posmatraju kako ćeš da se mučiš. Ja te mnogo žalim i to neka ti je dosta, a ja odlazim poštena, zato što sam poštena.

Ubijaju me braća Crnogorci, nitkovi.

Nemoj da se stidiš smrti tvoje ćerke jer ja odlazim kao mnogi za dobro naroda, a znaj i to da će doći dan kada će nas sve osvetiti naša braća i drugovi po našim gorama.

Moje zadnje mišljenje je o godinama vaših roditelja. Budite uporni i hrabri i ne očajavajte.

Zadnji put primite pozdrav od svoje kćeri

Anke.

Dragi brate Milo,
Danas, kad vam je sestra upucana, vi ste u Skadru na poslu da zaradite komad hljeba da sve nahranite, vi, naš mladi hranitelj, stari otac i sestra u zatvoru.

Nećete više morati razmišljati o tome kako ćete mi pomoći i što ćete me poslati u tamnicu. Žao mi je što niste ovdje da vas vidimo barem još jednom, kad je to nemoguće za tu drugu braću.

Vidio sam tatu u sudnici, sreća što ga nisam vidio, jako me rastužio što sam ga vidio tako starog, siromašnog, grbavog i 19-godišnjeg djeteta kako stoji na optuženičkoj klupi kada joj se sudi od nitkova, i zašto, jer je bila poštena, jer nikoga nije ubila, jer nikome nije nanijela zlo, jer je pomagala svojim prijateljima i braći i uvijek bila uz njih svojim mislima.

Takođe mogu misliti kako mu je bilo onda kada me osuđuju na smrt, njegovo rodno dijete, koje je bilo još iz djetinjstva za njega ideal.

Dragi brate, budi dobar i hrabar, nemoj me sažaljevati pred svima. Znajte od koga primate saučešće, vaša sestra odlazi, za dobrobit svih vas koji ostanete.

Daj bože da ja budem poslednja žrtva našeg jadnog i napaćenog naroda, budi dobar i pošten i pođi putem naprednih, budi hrabar omladinac, potpomaži naše hrabre partizane, ali samo se pazi da ne pođeš u ruke ovih nitkova i zlikovaca kao što je tvoja jadna i namučena sestra.
Budite iskreni čak i ako izgubite glavu jer je bolje pošteno umrijeti nego živjeti sramotno.

Recite našoj dragoj braći Dragi i Vladi kad ih vidite da je moja sestra otišla na njihov grob sa željom da ih više ne vidim. Mnogi su ih pozdravili i poljubili mjesto njihove siromašne i željne sestre.

Recite im da su moje posljednje misli bile usmjerene na sve vas. Reci im kako smo preživjeli smrt naše drage i drage majke, koliko smo patili od njene smrti do danas, samo da ostanemo iskreni, ali nitkovi nam nisu dali, odvojili su me od vas za dvije godine.

Pa i logora im bješe malo dok me ne ubiše, ali neka ne misle ako mene ubijaju i mnoge druge, da će ugasiti naš polet i ustanak, nek ne misle da na takav način ugušuju pokret.

Tada će njima suditi naše porodice koje budu još u životu, a naša smrt biće i njihova propast.

Na našim kostima i lješevima grade se nova i srećna doba, u kome će svaki čovjek živeti pod istim uslovima i imati sva prava na život.

Idem u smrt čvrsto ubijeđena da je pobjeda naša, i ja ću u grobu biti srećna, ako dođe doba zašto sam svoj život dala.

Izvor : Yugopapir

Prijavi post

Šta misliš o ovome?

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Objavio sandzaklive

Automatska skica

Klinički centar Srbije traži frizera – berberina za rad u kovid bolnici

11 tuđih pesama koje je Dino Merlin maznuo i predstavlja kao svoje